BANKE U SRBIJI I (NE)ZAKONITA NAPLATA TROŠKOVA OBRADE KREDITA

U medijima se sve češće pojavljuju informacije koje ukazuju na postojanje velikog broja korisnika kredita koji su tužili banke za vraćanje novca datog na ime naplate troška obrade kredita. U ovom članku ćemo objasniti pravnu pozadinu ovakvih tužbi i izneti stavove sudske prakse koji se tiču ovog pitanja.

Šta je to ugovor o kreditu? Da bismo u potpunosti razumeli problematiku o kojoj je ovde reč, najpre treba da znamo šta je to, pravno posmatrano, ugovor o kreditu. Ugovor o kreditu je, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, takav ugovor kojim se „banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni novčani iznos, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom“. Kada ovu definiciju ugovora o kreditu raščlanimo, dobijamo sledeće osnovne delove:

– obaveza banke je da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni novčani iznos, a

– obaveza korisnika kredita je da:

1. banci plati ugovorenu kamatu (cena koštanja kredita) i da
2. dobijeni iznos novca (glavnicu kredita) vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

Iz navedene zakonske regulative se jasno vidi da kredit koji banka daje korisniku predstavlja bankarski proizvod koji ona na tržištu prodaje, a po ceni koja se ogleda u kamati koju korisnik plaća. Kamata predstavlja zaradu banke, ali služi i za pokriće troškova koje banka ima da bi svoj proizvod (kredit) plasirala na tržište.

Ovde možemo napraviti poređenje sa bilo kojim drugim proizvodom/uslugom koju korisnici, odnosno kupci, kupuju na tržištu. Na primer, prilikom prodaje robe, svaki prodavac u cenu robe uračuna sve troškove koji tu robu opterećuju i kupac na kraju plaća samo finalnu cenu proizvoda. Finalna cena proizvoda svakako obuhvata troškove proizvodnje, plasmana, transporta, ambalaže i sl. Kupac robe, cipela na primer, ne plaća dodatno rad prodavca koji mu u radnji cipele prodaje. Kupac plaća samo cenu cipela koja u sebi sadrži sve napred navedene troškove.

Praksa banaka u Srbiji. Sada kada znamo šta je to ugovor o kreditu, koje su obaveze banke, a koje korisnika kredita, kao i to da je kamata u stvari cena kredita, pogledajmo kako to izgleda u praksi banaka u Srbiji.

Klijent banke kada želi da u Srbiji zaključi ugovor o kreditu, najčešće ima sledeće obaveze, odnosno troškove:

• troškove pribavljanja izveštaja iz kreditnog biroa o kreditnoj sposobnosti klijenta;
• troškove registrovanja menice (ukoliko je menica sredstvo obezbeđenja kredita);
• troškove pribavljanja založne izjave radi uspostavljanja hipoteke na nepokretnosti (ukoliko banka to zahteva da bi odobrila kredit);
• troškove plaćanja premije osiguranja NKOSK-u;
• obavezu plaćanja ugovorene kamate;
• obavezu plaćanja troška obrade kredita;
• obavezu vraćanja dobijenog iznosa novca.

Dalje se nećemo baviti obavezom vraćanja dobijenog iznosa novca i obavezom plaćanja ugovorene kamate (to su zakonom predviđeni elementi ugovora o kreditu koji moraju postojati), već ćemo objasniti pravnu prirodu ovih drugih troškova povezanih sa ugovorom o kreditu, koje banke u Srbiji naplaćuju od korisnika.

Određeni troškovi koje banka prilikom zaključenja ugovora o kreditu naplaćuje od korisnika mogu se posmatrati kao spoljašnji troškovi kredita, odnosno troškovi vezani za preduzimanje radnji koje korisnika kredita čine podobnom ugovornom stranom za zaključenje ugovora o kreditu. Koji su to troškovi? To su prevashodno oni troškovi koji se tiču dokazivanja kreditne sposobnosti klijenta i ispunjavanja obaveza klijenta kao ugovorne strane u vezi sa pružanjem sredstava obezbeđenja urednog vraćanja kredita. Na primer, kada klijent plati naknadu za pribavljanje izveštaja od kreditnog biroa, on pomoću tog izveštaja dokazuje banci svoju kreditnu sposobnost i mogućnost da uredno otplaćuje rate kredita. Takođe, kada klijent plati trošak registracije menice ili konstituisanja hipoteke, klijent tada ispunjava svoju obavezu davanja sredstva obezbeđenja za uredno vraćanje kredita.

Međutim, postoje i oni troškovi koje banke naplaćuju, ali za koje se slobodno može reći da su naplaćeni bez valjanog pravnog osnova, samo zahvaljujući činjenici da je banka jača ugovorna strana koja može uceniti klijenta da takve troškove plati kako bi mu uopšte odobrila kredit. Odličan primer za takve, neosnovane troškove je trošak obrade kredita, koji ne samo da nema uporište u propisima već je i nezakonit.

Šta je to trošak obrade kredita i zašto je on nezakonit. Sada kada smo objasnili osnovne pojmove u vezi sa ugovorom o kreditu, možemo se pozabaviti ovim, do skoro nezapaženim, nametom koji banke u Srbiji masovno naplaćuju.

Trošak obrade kredita bi, po logici banaka u Srbiji, trebalo da predstavlja cenu usluge koju banke činom odobravanja kredita pružaju korisniku. Međutim, sada znamo da cenu usluge, u skladu sa zakonom, predstavlja samo kamata koju korisnik kredita plaća banci, a ne nekakav trošak banke na ime obrade kredita. Kamata kao cena kredita u sebi sadrži ne samo zaradu banke, već pokriva i naknadu troškova koje banka ima prilikom odobravanja kredita (na primer, platu bankarskog službenika koji radi na tim poslovima). Apsolutno isto kao što cena cipela pokriva, odnosno u sebi sadrži i naknadu za rad (platu) prodavačice.

Dodatan razlog zbog koga takozvani trošak obrade kredita ne može predstavljati cenu bankarske usluge možemo videti na sledećem, jednostavnom primeru: Osoba A uzima stambeni kredit od banke u iznosu od 100.000,00 EUR, a osoba B uzima stambeni kredit u iznosu od 50.000,00 EUR. Obe osobe su imale načelno iste troškove prilikom zaključenja ugovora o kreditu. I osoba A i osoba B su platile naknadu kreditnom birou, naknadu za upis hipoteke, premiju osiguranja NKOSK-u, kao i trošak obrade kredita u iznosu od 2,5% od odobrenog iznosa kredita. Međutim, na ime troškova obrade kredita, osoba A je platila iznos od 2.500,00 EUR, a osoba B iznos od 1.750,00 EUR. Sada dolazimo do ključnog dela, a to je pitanje da li je banka zaista imala duplo veći trošak prilikom obrade kredita osobe A? Naravno da nije. Nije, zato što su kredit osobe A i osobe B odobravali službenici zaposleni na poslovima obrade koji su u banci zaposleni i koji da bi odobrili jedan stambeni kredit, nebitno na koji iznos on glasi, moraju odraditi u suštini iste poslove, pregledati istu dokumentaciju, koristiti iste modele ugovora. Trud i rad koji oni ulože prilikom odobravanja kredita osobi A i osobi B je apsolutno identičan.

Šta banke u Srbiji kažu na sve ovo? Argumenti su uglavnom isti i ogledaju se u sledećem: banka nije primorala klijenta da tu naknadu plati, već je on na to sam, svojom slobodnom voljom pristao, a kada je već pristao, onda tu ne može biti ničega nezakonitog. Da je ovo netačan argument pomenućemo samo par razloga:

– zakoni u Srbiji koji regulištu ugovor o kreditu, kao cenu koštanja kredita predviđaju samo kamatu, ne i troškove obrade kredita;

– banka je jača ugovorna strana sa kojom korisnik nema mogućnosti da pregovara o sadržini ugovora o kreditu, već samo da unapred pripremljeni tekst ugovora prihvati ili ne. Zakon o obligacionim odnosima zato i predviđa da se odredbe tipskih (formularnih) ugovora moraju tumačiti u korist slabije ugovorne strane, odnosno u ovom slučaju klijenta banke;

– klijenti banke imaju zakonsko pravo da ih banka detaljno informiše o tome šta su to zapravo troškovi obrade kredita, odnosno na šta se oni odnose i kako su obračunati. Banke u Srbiji o tome nikada nisu informisale klijente, nikada osoba A nije zapravo znala zbog čega obrada njenog kredita košta 2.500,00 EUR, a obrada kredita osobe B 1.750,00 EUR;

– na kraju, jedna od osnovnih načela u pravnom sistemu Srbije su načelo savesnosti i poštenja, te načelo dobre poslovne prakse. Da li se banka koja na ovako netransparentan način koristi slabijom pregovaračkom moći svojih klijenata, te im praktično iznuđuje novac, pridržava ovakvih načela?

Mogu li klijenti banaka tražiti svoj novac nazad? Kakva je praksa sudova? Sudovi u Srbiji su već duže vremena jasno na stanovištu da banke nemaju pravo da od klijenata naplaćuju poseban iznos na ima troškova obrade kredita, već samo iznos na ime kamate. Ovo nije skorašnja praksa sudova, kako se predstavlja. Ovakve presude se donose već gotovo dve decenije. Međutim, snaga bankarskog sektora je takva da može uticati na to da ovakve stvari prođu gotovo nezapaženo. Jednostavno, bankama se isplati da ih mali broj korisnika tuži i dobije svoj novac nazad, a da mnogo veći broj korisnika ostane pasivan, te samim tim banci donese dodatan, nezakonit, profit.

Takođe, zajedno sa pravom na povraćaj novca, klijenti imaju pravo i da traže zakonsku zateznu kamatu na plaćeni iznos i to od momenta plaćanja pa sve do momenta vraćanja ovakvog iznosa.

Na kraju, samo ilustracije radi, citiraćemo par presuda sudova koje se tiču ove materije:

Vrhovni sud Srbije u Rešenju prev. broj 295/99 od 19.1.2000. godine navodi sledeće: “Prema odredbi člana 1065 ZOO, kod ugovora o kreditu banka ima pravo na ugovorenu kamatu i povraćaj datog iznosa. Prema tome, banka nema pravo na naknadu troškova u procentualnom iznosu od iznosa kredita (3,5%), koji naplaćuje mesečno uz kamatu…. Otuda pogrešno nižestepeni sudovi zaključuju da ovakva odredba može uživati sudsku zaštitu”.

Viši sud u Somboru, u presudi Gž 320/2017 od dana 15.3.2017. godine navodi sledeće: “Ništava je odredba ugovora o kreditu kojom je korisnik kredita obavezan da banci kao davaocu kredita plati jednokratnu novčanu naknadu u tačno određenom procentu od iznosa odobrenog kredita, na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, bez preciziranja koji su to stvarni troškovi kredita i zašto se isti vezuju za iznos kredita, pa je otuda banka dužna da po osnovu sticanja bez osnova korisniku kredita vrati tako naplaćen novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom od dana naplate”.

Ukoliko Vam se dopao ovaj članak, ili želite da podelite Vaša iskustva, bićemo Vam zahvalni ukoliko to učinite u komentarima na ovaj tekst bilo na našoj FB stranici, bilo na ovom blogu.