BANKE U SRBIJI I (NE)ZAKONITA NAPLATA TROŠKOVA OBRADE KREDITA

U medijima se sve češće pojavljuju informacije koje ukazuju na postojanje velikog broja korisnika kredita koji su tužili banke za vraćanje novca datog na ime naplate troška obrade kredita. U ovom članku ćemo objasniti pravnu pozadinu ovakvih tužbi i izneti stavove sudske prakse koji se tiču ovog pitanja.

Šta je to ugovor o kreditu? Da bismo u potpunosti razumeli problematiku o kojoj je ovde reč, najpre treba da znamo šta je to, pravno posmatrano, ugovor o kreditu. Ugovor o kreditu je, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, takav ugovor kojim se „banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni novčani iznos, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom“. Kada ovu definiciju ugovora o kreditu raščlanimo, dobijamo sledeće osnovne delove:

obaveza banke je da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni novčani iznos, a

obaveza korisnika kredita je da:

  1. banci plati ugovorenu kamatu (cena koštanja kredita) i da
  2. dobijeni iznos novca (glavnicu kredita) vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

Iz navedene zakonske regulative se jasno vidi da kredit koji banka daje korisniku predstavlja bankarski proizvod koji ona na tržištu prodaje, a po ceni koja se ogleda u kamati koju korisnik plaća. Kamata predstavlja zaradu banke, ali služi i za pokriće troškova koje banka ima da bi svoj proizvod (kredit) plasirala na tržište.

Ovde možemo napraviti poređenje sa bilo kojim drugim proizvodom/uslugom koju korisnici, odnosno kupci, kupuju na tržištu. Na primer, prilikom prodaje robe, svaki prodavac u cenu robe uračuna sve troškove koji tu robu opterećuju i kupac na kraju plaća samo finalnu cenu proizvoda. Finalna cena proizvoda svakako obuhvata troškove proizvodnje, plasmana, transporta, ambalaže i sl. Kupac robe, cipela na primer, ne plaća dodatno rad prodavca koji mu u radnji cipele prodaje. Kupac plaća samo cenu cipela koja u sebi sadrži sve napred navedene troškove.

Praksa banaka u Srbiji. Sada kada znamo šta je to ugovor o kreditu, koje su obaveze banke, a koje korisnika kredita, kao i to da je kamata u stvari cena kredita, pogledajmo kako to izgleda u praksi banaka u Srbiji.

Klijent banke kada želi da u Srbiji zaključi ugovor o kreditu, najčešće ima sledeće obaveze, odnosno troškove:

  • troškove pribavljanja izveštaja iz kreditnog biroa o kreditnoj sposobnosti klijenta;
  • troškove registrovanja menice (ukoliko je menica sredstvo obezbeđenja kredita);
  • troškove pribavljanja založne izjave radi uspostavljanja hipoteke na nepokretnosti (ukoliko banka to zahteva da bi odobrila kredit);
  • troškove plaćanja premije osiguranja NKOSK-u;
  • obavezu plaćanja ugovorene kamate;
  • obavezu plaćanja troška obrade kredita;
  • obavezu vraćanja dobijenog iznosa novca.

Dalje se nećemo baviti obavezom vraćanja dobijenog iznosa novca i obavezom plaćanja ugovorene kamate (to su zakonom predviđeni elementi ugovora o kreditu koji moraju postojati), već ćemo objasniti pravnu prirodu ovih drugih troškova povezanih sa ugovorom o kreditu, koje banke u Srbiji naplaćuju od korisnika.

Određeni troškovi koje banka prilikom zaključenja ugovora o kreditu naplaćuje od korisnika mogu se posmatrati kao spoljašnji troškovi kredita, odnosno troškovi vezani za preduzimanje radnji koje korisnika kredita čine podobnom ugovornom stranom za zaključenje ugovora o kreditu. Koji su to troškovi? To su prevashodno oni troškovi koji se tiču dokazivanja kreditne sposobnosti klijenta i ispunjavanja obaveza klijenta kao ugovorne strane u vezi sa pružanjem sredstava obezbeđenja urednog vraćanja kredita. Na primer, kada klijent plati naknadu za pribavljanje izveštaja od kreditnog biroa, on pomoću tog izveštaja dokazuje banci svoju kreditnu sposobnost i mogućnost da uredno otplaćuje rate kredita. Takođe, kada klijent plati trošak registracije menice ili konstituisanja hipoteke, klijent tada ispunjava svoju obavezu davanja sredstva obezbeđenja za uredno vraćanje kredita.

Međutim, postoje i oni troškovi koje banke naplaćuju, ali za koje se slobodno može reći da su naplaćeni bez valjanog pravnog osnova, samo zahvaljujući činjenici da je banka jača ugovorna strana koja može uceniti klijenta da takve troškove plati kako bi mu uopšte odobrila kredit. Odličan primer za takve, neosnovane troškove je trošak obrade kredita, koji ne samo da nema uporište u propisima već je i nezakonit.

Šta je to trošak obrade kredita i zašto je on nezakonit. Sada kada smo objasnili osnovne pojmove u vezi sa ugovorom o kreditu, možemo se pozabaviti ovim, do skoro nezapaženim, nametom koji banke u Srbiji masovno naplaćuju.

Trošak obrade kredita bi, po logici banaka u Srbiji, trebalo da predstavlja cenu usluge koju banke činom odobravanja kredita pružaju korisniku. Međutim, sada znamo da cenu usluge, u skladu sa zakonom, predstavlja samo kamata koju korisnik kredita plaća banci, a ne nekakav trošak banke na ime obrade kredita. Kamata kao cena kredita u sebi sadrži ne samo zaradu banke, već pokriva i naknadu troškova koje banka ima prilikom odobravanja kredita (na primer, platu bankarskog službenika koji radi na tim poslovima). Apsolutno isto kao što cena cipela pokriva, odnosno u sebi sadrži i naknadu za rad (platu) prodavačice.

Dodatan razlog zbog koga takozvani trošak obrade kredita ne može predstavljati cenu bankarske usluge možemo videti na sledećem, jednostavnom primeru: Osoba A uzima stambeni kredit od banke u iznosu od 100.000,00 EUR, a osoba B uzima stambeni kredit u iznosu od 50.000,00 EUR. Obe osobe su imale načelno iste troškove prilikom zaključenja ugovora o kreditu. I osoba A i osoba B su platile naknadu kreditnom birou, naknadu za upis hipoteke, premiju osiguranja NKOSK-u, kao i trošak obrade kredita u iznosu od 2,5% od odobrenog iznosa kredita. Međutim, na ime troškova obrade kredita, osoba A je platila iznos od 2.500,00 EUR, a osoba B iznos od 1.750,00 EUR. Sada dolazimo do ključnog dela, a to je pitanje da li je banka zaista imala duplo veći trošak prilikom obrade kredita osobe A? Naravno da nije. Nije, zato što su kredit osobe A i osobe B odobravali službenici zaposleni na poslovima obrade koji su u banci zaposleni i koji da bi odobrili jedan stambeni kredit, nebitno na koji iznos on glasi, moraju odraditi u suštini iste poslove, pregledati istu dokumentaciju, koristiti iste modele ugovora. Trud i rad koji oni ulože prilikom odobravanja kredita osobi A i osobi B je apsolutno identičan.

Šta banke u Srbiji kažu na sve ovo? Argumenti su uglavnom isti i ogledaju se u sledećem: banka nije primorala klijenta da tu naknadu plati, već je on na to sam, svojom slobodnom voljom pristao, a kada je već pristao, onda tu ne može biti ničega nezakonitog. Da je ovo netačan argument pomenućemo samo par razloga:

– zakoni u Srbiji koji regulištu ugovor o kreditu, kao cenu koštanja kredita predviđaju samo kamatu, ne i troškove obrade kredita;

– banka je jača ugovorna strana sa kojom korisnik nema mogućnosti da pregovara o sadržini ugovora o kreditu, već samo da unapred pripremljeni tekst ugovora prihvati ili ne. Zakon o obligacionim odnosima zato i predviđa da se odredbe tipskih (formularnih) ugovora moraju tumačiti u korist slabije ugovorne strane, odnosno u ovom slučaju klijenta banke;

– klijenti banke imaju zakonsko pravo da ih banka detaljno informiše o tome šta su to zapravo troškovi obrade kredita, odnosno na šta se oni odnose i kako su obračunati. Banke u Srbiji o tome nikada nisu informisale klijente, nikada osoba A nije zapravo znala zbog čega obrada njenog kredita košta 2.500,00 EUR, a obrada kredita osobe B 1.750,00 EUR;

– na kraju, jedna od osnovnih načela u pravnom sistemu Srbije su načelo savesnosti i poštenja, te načelo dobre poslovne prakse. Da li se banka koja na ovako netransparentan način koristi slabijom pregovaračkom moći svojih klijenata, te im praktično iznuđuje novac, pridržava ovakvih načela?

Mogu li klijenti banaka tražiti svoj novac nazad? Kakva je praksa sudova? Sudovi u Srbiji su već duže vremena jasno na stanovištu da banke nemaju pravo da od klijenata naplaćuju poseban iznos na ima troškova obrade kredita, već samo iznos na ime kamate. Ovo nije skorašnja praksa sudova, kako se predstavlja. Ovakve presude se donose već gotovo dve decenije. Međutim, snaga bankarskog sektora je takva da može uticati na to da ovakve stvari prođu gotovo nezapaženo. Jednostavno, bankama se isplati da ih mali broj korisnika tuži i dobije svoj novac nazad, a da mnogo veći broj korisnika ostane pasivan, te samim tim banci donese dodatan, nezakonit, profit.

Takođe, zajedno sa pravom na povraćaj novca, klijenti imaju pravo i da traže zakonsku zateznu kamatu na plaćeni iznos i to od momenta plaćanja pa sve do momenta vraćanja ovakvog iznosa.

Na kraju, samo ilustracije radi, citiraćemo par presuda sudova koje se tiču ove materije:

Vrhovni sud Srbije u Rešenju prev. broj 295/99 od 19.1.2000. godine navodi sledeće: “Prema odredbi člana 1065 ZOO, kod ugovora o kreditu banka ima pravo na ugovorenu kamatu i povraćaj datog iznosa. Prema tome, banka nema pravo na naknadu troškova u procentualnom iznosu od iznosa kredita (3,5%), koji naplaćuje mesečno uz kamatu…. Otuda pogrešno nižestepeni sudovi zaključuju da ovakva odredba može uživati sudsku zaštitu”.

Viši sud u Somboru, u presudi Gž 320/2017 od dana 15.3.2017. godine navodi sledeće: “Ništava je odredba ugovora o kreditu kojom je korisnik kredita obavezan da banci kao davaocu kredita plati jednokratnu novčanu naknadu u tačno određenom procentu od iznosa odobrenog kredita, na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, bez preciziranja koji su to stvarni troškovi kredita i zašto se isti vezuju za iznos kredita, pa je otuda banka dužna da po osnovu sticanja bez osnova korisniku kredita vrati tako naplaćen novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom od dana naplate”.

Ukoliko Vam se dopao ovaj članak, ili želite da podelite Vaša iskustva, bićemo Vam zahvalni ukoliko to učinite u komentarima na ovaj tekst bilo na našoj FB stranici, bilo na ovom blogu.

Advertisements

20 мишљења на „BANKE U SRBIJI I (NE)ZAKONITA NAPLATA TROŠKOVA OBRADE KREDITA

  1. Poštovana Jadranka, rok zastarelosti potraživanja se računa od dana plaćanja ovog troška i iznosi 10 godina. Dakle, Vaše potraživanje je najverovarnije zastarelo. Iako sud na zastarelost ne pazi po službenoj dužnosti, već samo po prigovoru stranke, vrlo je verovatno da bi banka tokom postupka istakla ovaj prigovor. Za više informacija, možete pročitati naš članak: https://tvojepravo.wordpress.com/2017/08/10/prinudna-naplata-potrazivanja-banaka/

    Свиђа ми се

    1. Poštovana Jadranka, na žalost smatramo da niste u pravu. Zastarelost i u tom slučaju postoji u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima.
      Mogli biste tvrditi da se zastarelost računa od dana pravnosnažnosti presude kojom je utvrđena ništavost odredbe, ali teško da bi sud prihvatio takvo tumačenje zakona.

      Свиђа ми се

  2. Postovani, a zasto onda nadlezni sud ne donese odluku da je taj namet nezakonit i nalozi svim bankama da vrati nezakonito stecenu novcanu korist u svim kreditima koji su u zakonskom roku (odnosno koji nisu zastareli) automatski.Ili je nadlezna NBS koja ovu praksu dozvoljava a duzna je da stiti i klijente od bankarske samovolje.

    Свиђа ми се

  3. Polozili ste kod mene ‘ispit’ iz Privrednog prava, vezano za objasnjenja ‘ bitnih’ odredaba ugovra o kreditu, ali niste prosli ‘ispit’ iz trgovinskog menadzmenta jer niste dobro objasnili kalkulativni nacin pri formiranju cene proizvoda. formula: NC+ZTN+TM. Naucite.

    Свиђа ми се

    1. Poštovani Ljubiša, uz tužbu je potrebno dostaviti Ugovor o kreditu sa, po mogućnosti, pregledom bitnih elemenata kredita kako bi se jasno moglo videti tačno koliko novca ste platili na ime troška obrade kredita. Ukoliko ovu dokumentaciju ne posedujete, možete je tražiti od banke, koja je po zakonu dužna da Vam je dostavi.
      U krajnjem slučaju, tužbu možete podneti i bez toga uz naznaku sudu da banka poseduje Ugovor sa svom dokumentacijom i da je sud pribavi službenim putem – mada je ovo krajnja opcija koja nije preporučljiva.

      Свиђа ми се

      1. Poštovana Svetlana, najpre proverite da li Vam je banka naplatila trošak obrade kredita ili nije. Ukoliko jeste, potrebno je da vidite da li se radi o trošku koji je banka imala pravo da naplati uz Vašu saglasnost (npr. pribavljanje izveštaja iz kreditnog biroa) ili nije. Ukoliko se radi o trošku obrade koji banka nije imala pravo da naplati, svoje pravo na vraćanje novca možete pokušati da ostvarite u pregovorima sa bankom ili, ukoliko to ne uspe, u postupku pred nadležnim sudom.

        Свиђа ми се

  4. Mismo u kreditu pre 15 godina i tovise puta smo refirasirali skoro 10. Puta zamislite. koje pare su na uzeli za za naknadu ili obradu kredita vise puta. jel imamo mi pravo da nam vracaju novac kao sto ste naveli imamo. ugovor sacuvani od svake bake sve sto su dali molim kazite nan sta da radimo unapred hvala na saradnji i na obavestajnje hvala

    Свиђа ми се

  5. Poštovani Nehate, na raspolaganju uvek imate opciju da sudskim putem tražite da se utvrdi da je ništava odredba po kojoj banka ima pravo na naplatu posebnog troška obrade kredita u % iznosu od iznosa kredita, a bez obrazloženja ovog troška i na vraćanje ovako plaćenog iznosa.

    Свиђа ми се

  6. Poštovani Miloše,

    Na ovo pitanje je trenutno teško dati odgovor, imajući u vidu najnoviju praksu suda. Naime, apelacioni sud je dao pravno mišljenje (koje nije obavezujućeg karaktera) da odredbe koje predviđaju pravo banke da naplaćuju troškove obrade kredita nisu ništave.

    U praksi ovo znači (ukoliko bude usvojeno kao konačan stav) da banke mogu da naplate troškove obrade, ukoliko isti zaista postoje. Banke do sada nisu mogle da prikažu troškove kojima bi opravdale ova plaćanja. Sve svoje troškove (npr. osiguranje kredita, overa ugovora, overa založne izjave i sl.), banke su već prebacile na klijente. Zato bi za troškove obrade kredita morali da prikažu neke dodatne – realne troškove, što nije realno očekivati.

    Pitanje ništavosti je relevantno s aspekta roka zastarelosti potraživanja. Ukoliko odredba nije ništava, Vaše pravo da zahtevate vraćanje iznosa koji ste isplatili na ime troškova obrade zastareva za 10 godina. Znači, za ugovore iz 2006. godine ovo pravo je već zastarelo. Ukoliko opstane stav da je predmetna odredba o troškovima obrade kredita ništava (koji je prihvaćen u nekoliko pravnosnažnih presuda), rok zastarelosti se računa od momenta pravnosnažnosti presude kojom je ova odredba proglašena ništavom, te biste i vi mogli da podnesete tužbu.

    Свиђа ми се

  7. Узео сам кредит за ауто код SOCIETE GENERALE банке (60 рата, 5 година, 1.660.000дин.)
    Као накнаде и друге трошкове који падају на терет кредита наведени су:
    Административни трошак (1,5%), 23,306,82 дин,
    Трошак интеркаларне камате, 1,544,48 дин.
    Меница, 100 дин.

    Треба ми стручна права помоћ, да ли можете да ми помогнете или препоручите некога?

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s